Demencija ili najčešće, u 70% slučajeva, Alchajmerova demencija je bolest koju odlikuje gubitak mentalnih i intelektualnih sposobnosti usled hronične bolesti mozga.
Tokom prilično velikog vremenskog perioda nagomilava se patološki izmenjen molekul proteina, beta-amiloid, koji postepeno dovodi do čitavog niza negativnih događaja u CNS-u, pa na kraju i do gubitka neurona i pucanja sinapsi. Pored toga, zabeležen je i manjak acetil holina i pojačano lučenje glutamata, koji takođe deluje toksično na ćelije kad je u višku.
Plastično rečeno – to je bolest kod koje dolazi do poremećaja u radu mreže, kad naš internet u glavi počne da “baguje”. Preko 100 milijardi nervnih ćelija napakovanih u našoj moždanoj kori su u neprekidnoj dinamici i međusobno povezane sinapsama, vezama koje omogućavaju povezivanje činjenica, usklađivanje informacija primljenih putem čula, odnosno omogućavaju nesmetanu kognitivnu funkcionalnost.
Iako obiluje sa pregršt pokazatelja, prvo kroz promene u ponašanju a kasnije i kroz vidljive rezultate pretraga, jako je teško prihvatamo. Jedva je prepoznajemo i još teže priznajemo, čak i onda kad je dobijemo zvanično – slovom i brojem, tj. šifrom. Možda jedna od onih bolesti koja nas najdublje boli kad su naši bližnji u pitanju, jer razara kad te ne zna onaj koga si ti prvog zaznao, ali koja nas i najviše nasmeje, kad okrene ono drugo lice, kad pomislimo – ne boli ih ništa, barem.
Sama po sebi demencija se odlikuje, za početak, time da im “nedostaje reč”… Ne znaju imenovati stvar, pojavu, lice koje su prilično dobro poznavali. Zatim, sporadičnim nepovezivanjem činjenica. Zaboravljanjem nekih sitnica. I, ništa strašno, svi živimo jako brzo, sve više informacija, sve teže pražnjenje memorije… Od onog da ne znamo da li smo isključili peglu do toga da ne znamo da li smo zvali prijateljicu ili smo hteli. Da li nam je ispričala ili smo sami sebi ispričali…
Zvaničan uzrok je neidentifikovan. Postoji celi niz faktrora rizika, ali pored starosti i prisustva jednog specifičnog epsilon alela 4 unutar gena za apolipoprotein E, ostali faktori su oni koji se mogu pronaći kod velikog niza bolesti – hipertenzija, dijabetes, pušenje, alkoholizam, porodično ispoljavanje, depresija… I zaista i jesu to povećani faktori rizika, za sve.
Ali, osobe koje sam poznavale koje su patile od demencije u ovom upitniku bi zaokružile – ništa.
Znam ih, tj. znala sam ih. Skoro da nije bilo terapije, čak ni za kardio-vaskularne bolesti. O pušenju, alkoholu nije bilo govora. Ali bi se o svakom od tih života mogao roman napisati. Mislim da bi se zvao – “Moram”, jer je taj glagol bio najkorišteniji, ispred svakog drugog glagola. Rekla bih da im je mozak jednostavno počeo brljati jer su kao nerazuman, bezosećajni “gazda” prilično dugo istom zadavali previše zadataka. I nije ih bilo briga da li je radnik umoran, da li je uspeo da odradi prethodni zadatak sasvim,… samo su jednostavno ukucavali nove i nove zadatke – on je izlistavao rezultate, izlistavao i onda su počeli da se brkaju ulazni i izlazni podaci. Previše sinapsi, previse signala koji putuju u svim pravcima dok se na kraju nisu počeli sudarati, varničiti, kao na prugama, i jedan po jedan ispadati iz šina.
Verujem kad bismo uspeli da posle pada izvučemo crnu kutiju naših mozgova da bismo našli upravo takve zapise. A u analizi jedan dijagram zadaci-vreme koji je dugo, predugo imao samo uzlazni trend, čitaj “sve više zadataka u zadatom vremenu”. I onda kreće strmoglavi pad…
Osobe koje rade sa starim licima obolelim od Alchajmerove bolesti kažu da su to često ljudi koji su uspeli u nekom periodu života mnogo – održali porodicu na nogama dok se sve ljuljalo okolo i unutra, podigli posao sa nule, preživeli tragedija za nečija četiri života i dugo, prilično dugo su mogli sve i stizali svukuda i niko im nije trebao pomoći, a često se niko nije ni setio da bi im možda trebala ponekad pomoć. Ili barem razgovor.
I kada se mozak prestane batrgati da poveže pokidane konce, kada svi shvate oko njih da uistinu imaju bolest i da im treba pomoć i svakog dana će sve više trebati, kad svi popaljeni alarmi “moram!” prestanu da pište, nastane samo u glavi vakuum, kao pod vodom. Naš mozak više ne čuje šta sve mora. Ne mora više ništa, do mere da svima okolo njih čupaju poslednji nerv neurednošću, nemarom svake vrste, pa na momente i sebičnošću i kako to ponekad deluje kad paziš na dementnog – i bezobrazlukom!
Tada su u vremenu kad im je bilo najlakše. Smeste svoje postojanje u onaj period kad su lepršali, kad je neko drugi mislio o njima, pre nego što se masa moranja počela umnožavati i pritiskati ih. Onda su opet nečija deca i obitavaju većinu svog dana u vremenu kad su bili nečija deca, ukoliko su imali sreće pa bili bezbrižna deca.
Da li će zaborav biti bolest broj 1 u našim sumracima života? Ili će nesećanje biti naši blagoslovi u starosti, darovi za lakše odlaske, naše “zarađene” penzije…?
Sa našim tempom života, sadašnjim – vrlo moguće.
Ono što je dobro, u smislu dijagnostike je činjenica da se koncentracija beta-amiloida povećava čak i 10-15 godina pre pojave simptoma bolesti, pa bi se u tom smislu moglo reagovati (čitaj: usporiti) dok još nije sasvim kasno. Opet, upitno je koliko će nam svima biti dostupna takva dijagnostika, a malo je verovatno da će biti u preventivi, mada se možemo nadati, nije zabranjeno.
Ali, možemo li, kad već gazimo gas mučki, u svim našim dekadama – dvadesetim, tridesetim, četdesesetim… Možemo li malo biti proaktivni u korist našeg unutrašnjeg računara? Prazniti mu keš-memoriju redovno, opskrbiti ga dobrim antivirusom, zakačiti za njega neki UPS ako dođe do pada napajanja… Možemo li ga gasiti češće?
Postoje istaživanja u oblasti preventive Alchajmerove bolesti i zabeleženi su pozitivni ishodi ukoliko živimo sporije. Prošetamo bez zadatka, bez moranja – umesto sterilisanja svih površina u kući, svakog drugog dana. Možda i da trčimo, ko može. Da uposlimo ruke (pletemo, šijemo, kuvamo, obrađujemo drvo, glinu,…) umesto da se informišemo o ratovima i belosvetskim ispadima. Možemo da učimo potpuno novi jezik ili čitamo umesto skrolovanja društvenih mreža i gomilanja frustracije tuđim brendiranim životima. Spisak je prilično dug šta sve možemo, a da ni mi ni niko ko zavisi od nas ne ostane zbog toga gladan, žedan ili bos. Pretpostavljam da se u šezdesetoj ili sedamdesetoj niko neće sećati da je ginuo tri meseca za boljil telefon, novi model Nike-a.
Za početak – pola sata na dan. Toliko sigurno svi imamo. Pola sata dobre navike. Jer to jedino zaista MORAMO. Srećno!
Posvećeno svim našim bakama (i dedama) <3
